недеља, 08. новембар 2015.

АМЕРИЧКИ ПЛАН ЗА РАТ НА БАЛКАНУ; КО, ПРОТИВ КОГА И ЗАШТО


By on 01:46

САД желе да виде Српску избрисану са карте, Србију обогаљену и Македонију која губи део територије или постаје неделотворна држава
Ви сте млади истраживач, који jе брзином светлости доспео у крем светских геополитичких аналитичара. Ваша схватања продиру у срце проблема са којима се данашњи свет суочава. Ови проблеми могу бити проучавани из природне перспективе конвенционалног ратовања – хибридни и мрежноцентрични ратови. Представите нам концепт ових ратова о којима сте писали у вашој књизи Хибридни ратови: Индиректан прилагодљиви приступ смени режима.
— Пре свега бих желео да вам захвалим на лепим речима. Моја књига се фокусира на најпродорнију форму ратовања, у којој дефинишем транспоновање пропалог концепта „обојених револуција“ у форму неконвенционалног ратовања. Користећи се примерима Сирије и Украјине, тврдим да се нова штедљивија стратегија САД за промену режима сада примењује тако што се невладине организације стављају у први ред и оркестрирају дестабилизацију државе, и, ако тако не успеју у збацивању владе или уцењивању до тачке пуцања, онда ће се демонстранти са плакатима и паролама претворити у побуњенике који звецкају оружјем. Оно што је запањујуће, а што сам тек накнадно схватио, јесте да то заправо уопште није тешко, будући да постоје извесне стратешке и организационе сличности између „обојених револуција“ и неконвенционалног ратовања, а то је мотивисање учесника ратовања, као и улога спољних фактора у координисању кампање. Међутим, сличности се ту завршавају.
Говоримо о постмодерном ратовању, нечему на шта нисмо навикли, иако постоји још од краја Хладног рата. Ова врста конфликта се води дискретно и преко посредника, а у неким случајевима многи људи не схватају да се налазе усред ратне зоне док не буде прекасно. Користећи информационе платформе друштвених мрежа (попут Фејсбука, Твитера итд.), организатори се оспособљавају да намаме хиљаде несвесних цивила у своје „протестне шетње“ не би ли их искористили као живе штитове против власти и да би професионални провокатори иницирали насиље које би са собом однело што је више жртава могуће.
Сврха овакве манипулације својим сународницима служи како би натерали државу да сломи „протесте“, да би на крају имали „оправдане разлоге“ за промену режима и повећавање захтева против владе. Постављајући снимке са мобилних телефона на Јутјуб, који су неретко монтирани и извучени из контекста, одређене сцене се постављају како би се добило што више „прореволуционарних симпатија“ широм света. Када ти догађаји дођу до глобалних медија и на наслове свих новина (обично се планира у дослуху са организаторима, њиховим спољним покровитељима и њиховим пријатељски настројеним медијским кућама, попут CNN), лидери бивају подстицани да издају саопштења у којима осуђују или чак санкционишу власт државе у којој се немири дешавају. Поента је да се тактички иницира ескалација конфликта, претходно организована од тајних служби како би се извршио максимални притисак на циљану земљу.
Ако оваква стратегија не испуни своја очекивања, САД ће употребити своју најновију импровизацију и „меки“ преврат претворити у „тврди“, када ће се „демонстранти“ са ТВ екрана претворити у избезумљене герилце, опседнуте променом режима. Треба истаћи да се не мора нужно свака „обојана револуција“ претворити у неконвенционални рат или да се сваки неконвенционални рат мора претворити у „обојену револуцију“, али, уз све географске и демографске разлике, Украјина и Сирија имају ту нит да су у центру америчких ратова.
Испоставило се да се сиријски народ оштро одупире хибридном рату у којем се налази већ пет година, док су Украјинци капитулирали већ након три месеца, кад се испоставило да држава не може да се избори са евромајданским терористима. Међутим, треба имати у виду да су до дана кад се десио преврат герилци већ заузели неке делове западне Украјине и полицијска и војна складишта муниције, и тако се наоруажали, што је водило ка неизбежном маршу на Кијев. И то није тајна – магазин Њузвик је то поносно објавио, а затим и повукао, након чега ниједан западни медиј то није поново поменуо. Стога се може закључити да се сиријски сценарио спремао и Украјини, и, да се преврат није десио, рат у Украјини би умногоме био сличан оном у Сирији.
Тежи део целе приче, односно увод у борбе ових опасних варијација је већ прошао, и сад ће се поново тестирати у другачијим окружењима, све док се потпуно не усаврши, чиме ће то постати неупитни амерички стандард (бренд). Не догађају се често стратешке војне промене на глобалној позорници. Тактичко нуклеарно оружје, прецизни пројектили и роботика само су парадигма, којом се мења калкулација улажења и одбране у сукобима, а хибридни рат (комбинација „обојене револуције“ и неконвенционалног рата, којим се промена режима завршава) посве је револуционаран кад је у питању вођење ратова.
Где је место рату у нашој цивилизацији? Да ли је рат трајно стално, како би Сун Цу и Мишел Фуко рекли, где се политика третира као наставак ратовања само другим средствима?
— Увек ће бити сукоба у друштву, чак и међу члановима породице, питање је само у коликој мери се то контролише. Екстремна ексалација спора ће водити до насиља, било да је то песница у лице усред личног конфликта, или војни удар, или инвазија на међународном нивоу. Али у овим случајевима учесници су сасвим очигледни и нема сумње у то ко све учествује, без обзира на то да ли су сукобљене стране у стању рата и, ако јесу, како да пропорционално одговоре на то. Потпуно дестабилизујући фактор у хибридним ратовима је чињеница да је питање ко су учесници.
ukrajinanacisti01Нападачи, њихови помагачи, одговор на њихове акције (и против кога?) – све су то непознанице за владу кад доспе у канџе хибридног рата, чиме спуштеног гарда пада у стратешку парализу. Њена моћ реаговања бива потпуно некоординисана и, стога, постаје изложена колапсу, због чега „обојена револуција“ успева увек кад САД уложе довољно времена и новца. Други, мање озбиљни покушаји служе како би „опипали пулс“ државне одбране, такође како би тестирали своју теорију и унапредили је, чиме би била боље употребљена против неког другог циља у будућности.
Оно што хибридни рат чини тако јединственим у спектру људског ратовања јесте то што се наглашава коришћење људског штита у фази „обојене револуције“, а затим и тероризма у фази неконвенционалног ратовања, а понекад се примењују обе тактике истовремено). Иако постоји повећа страна компонента која увек учествује у конфликту, њен циљ је да изазива домаће елементе да се суоче са онима које тај страни фактор контролише. Никад раније у историји човечанства издајници нису имали толику улогу код агресора. Разлог томе је што издајнике универзално осуђују и они који су то повремено били, а сад није толико битан став према њима (ниједне од сукобљених страна), било да су у својој издаји успели или нису.
То значи да су основе хибридног ратовања у контрасту са људском природом и да су екстремна демонстрација конфликта. То мења стандардну праксу опхођења људи једних према другима, и зато је хибридни рат шок за оне који су под његовим налетом, али, пошто прође неко време и они „нормализују“ своје методе, њихови потези ће бити мало више предвидивији него пре. Ипак, навођење на сукоб међу народом је узнемирујући, и увек ће бити зато што ће власт бити приморана да узврати том свом народу не би ли се одбранила. А неприродно је да се земља тако опходи према „ненаоружаним протестантима“, који је нису „ничим изазвали“.
Међутим, у оба случаја то није тако као што изгледа, то је само „људска савест“, која држи браниоце. Јер нико не жели да се осећа као Каин, који је немилосрдно убио брата – свако жели да има оправдање за оно што ће да уради. Визуелно можда ти „протестанти“ и не делују као претња, и чак у већини легитимних протеста нема разлога за страх, ни од државе ни од протестаната. Али, када протест постане параван за смену режима у режији страних служби и када стотине, па и хиљаде несвесних људи учествују као људски штит, онда ситуација измиче контроли и ризик од насиља је изузетно висок.
У том случају ће држава оклевати у самоодбрани, као и део народа који је подржава (а то често бива огромна већина), јер неће бити рада да причини колатералну штету људском штиту, али, ако професионални провокатори (урбани терористи/герилци, у Америци увек етикетирани као „организатори протеста“) буду на њих бацали молотовљеве коктеле или изводили друге саботаже, онда неће бити никаквог избора. И тада, кад буде донета одлука о акцији, можда ће већ бити прекасно да се делује против антивладине масе, које се већ формирала, чак би и било каква акција могла да допринесе сценарију против којег се власт бори.
Дакле, постоје етичке, моралне, и, што је најважније, стратешке дилеме које хибридни рат, а поготово фаза неконвенционалног ратовања, доносе циљаној земљи. Због чињенице да је такав рат потпуно у супротности са људском природом, парализа у доношењу одлука би могла да допринесе преврату.
Каква се геополитичка стратегија спроводи данас на Западу? Говорите о „глобалној смени америчке стратегије, где се САД од „светског полицајца“ претварају у владаоца из сенке. Да ли су сада закључци Мекиндера и Бжежинског као оквири западне геополитике модификовани, и на који начин?
— Суштина вођења из сенке је посредовање Америке у задржавању превласти у кључним геостратешким регионима. Идеја је контрола која се спроводи преко регионалних лидера који имају исте стратешке циљеве. Међутим, како не би искористили САД ради неког свог циља, обично постоји неки елемент који „подстиче партнерство“, на пример, неке информације о том лидеру које би га осрамотиле ако се обелодане, америчке војне базе у земљи или економски односи које земља „домаћин“ не би могла да дозволи себи да их поремети, рецимо давање повода за америчко уплитање, или санкције. Гледајте на то као на игру „краља лутака“, само што овде говоримо о једној држави која вуче конце и управља утицајем на глобалном нивоу. Најлогичнији примери су Немачка са ЕУ и Централном Европом, Пољска са Источном Европом, Турска са Блиским истоком (која се, као што смо и видели, није прославила овом улогом), Саудијска Арабија са Заливом, као и предвиђена улога Јапана у Југоисточној и Источној Азији.
sirijaprotestnovaИдеје Мекиндера и Бжежинског и даље стоје, оне су само у другој форми. Циљ велике америчке стратегије је да раскомада Кину и Русију, а на ту листу можемо укључити и Иран. Шансе за тако нешто би се изузетно повећале ако би се успоставио њихов кључни утицај у Централној Азији, било кроз дирекнту окупацију, „обојене револуције“, управљањем из сенке, или спровођење сценарија панрегионалног уништења „Евроазијског Балкана“. Главна награда је, и увек ће бити, Централна Азија, јер би контрола овог простора Америци омогућила да контролишу и дестабилизују Кину, Русију и Иран.
Истовремено, можемо констатовати три главна предуслова за остваривање велике америчке стратегије ка Евроазији. Први је на западном рубу Европе, где САД воде двоструку политику како би ојачале НАТО, а ослабили ЕУ. Користе вештачку флоскулу о „руској претњи“ како би то постигли, а успут и договорили TTIP (трговински споразум о сарадњи САД и ЕУ). Вештачки креирана „избегличка криза“ је погодна за вршење притиска на државе чланице ЕУ у повећавању војног буџета, јер смо већ видели да су се многи ослонили на војску како би се носили са приливом избеглица.
Раније су се буџети одбране смањивали јер је то било практично за Европу, поготово у време Велике рецесије, али сада, када стотине хиљада избеглица навиру и када је војска послата да се суочи са тим, извесно је да ће повећати удео за војску времену које долази. Будући ово воде из сенке, САД на то гледају као на ојачавање НАТО и окруживање Русије иако знају да ЕУ не може себи да приушти овакве расходе науштрб социјалне политике. Унутрашња превирања би могла да буду прилика Америци јер овако сваки антивладин сентимент могу да преусмере ка држави у циљу уцењивања оног владаоца који не жели да послуша. Тиме ће се ослабити Европска унија и ојачати онај део апарата којим већ управљају.
Балкан је мрља америчког управљања Европом, имајући у виду чињеницу да три државе НАТО још није формално прогутао. То су Република Српска, Србија и Република Македонија. Сматрам да ове земље чине Централни Балкан, тачку најслабије контроле Америке над континентом, и који ће баш зато бити дестабилизован у скоријој будућности. Покушај хибридног рата у Македонији ове године, где је „обојена револуција“ требало да се одигра синхронизовано са албанским тероризмом, успешно је спречен патриотизмом грађана и професионализмом њених тајних служби, али се не може искључити да би се овакав сценарио могао поновити на изборима следећег априла. Међутим, још злокобније је то што би се избеглице, заглављене на Централном Балкану, након избацивања из Европе могле придружити у насиљу против владе.
Даље, постоји јужни обод контроле, а то је одувек био Блиски исток. САД се тренутно повлаче одатле због краха управљања из сенке, храброг отпора сиријског становништва терористичком рату који је наметнут њиховој земљи, као и због недавне руске противтерористичке интервенције. Затим, Турска и Саудијска Арабија, два предвиђена стуба америчке контроле над Блиским истоком, сад се суочавају са унутрашњим кризама пошто се Турска суочава са свеопштим грађанским ратом, а Саудијска Арабија је на пар корака од краха због пада цена нафте и растућег незадовољства у земљи. Ако се овако настави, САД ће бити потпуно удаљене, осим њихових морнаричких и ваздушних база, за које се очекује да ће остати у Бахреину и Катару, што ће оставити простор да импровизују и развију нову стратегију у том правцу.
Раније је покушана манипулација над Ираном како би се довели „умеренији“, који би унутрашњим утицајем поделили државу, али, на срећу, тај покушај је пропао и Техеран је остао један од вођа мултиполарног отпора Америци. Најбољи доказ за то је мултилатерална војна сарадња Русије, Сирије, Ирака и неколико регионалних недржавних актера (попут Хезболаха; прим. прев.), који рат против САД воде преко Исламске државе, чиме је осујећен франкенштајновски хибридни рат, који је за циљ имао прекројавање граница „Новог Блиског истока“, који би служио стратешким циљевима САД и Израела. У сваком случају, с обзиром на пропаст дестабилизације Ирана, ако САД не буду могле да се ослоне на све слабије Турску и Саудијску Арабију, може се предвидети да ће на Индију гледати као на следећег стратешког партнера.
Укратко, САД желе да „преобрате“ Индију и нахушкају је против Русије и Кине у Новом хладном рату, баш као што су нахушкали Кину против СССР у Старом хладном рату. Постоје већ предуслови за то, и Индија би могла да постане део „коалиције за обуздавање Кине“ и супротстави се Пекингу на свим фронтовима, укључујући и АСЕАН, који је терен њиховог ривалства. Међутим, САД ће за сваки случај држати на столу опцију свеопштег насиља Исламске државе у суседном Бангладешу уколико не „убеде“ премијера Модија. Многи људи не знају да је Индија значајно продубила војну сарадњу са САД и Израелом у протеклих пар година, и, ако се садашњи темпо настави, ова два актера ће постати битнији од Русије у индијском одбрамбеном сектору, будући да Њу Делхи старо совјетско наоружање замењује новим, западним. Ако успеју да извуку Индију из мултиполарног табора, то би могла да буде и компензација за потпуно повлачење САД са Блиског истока.
И на крају, последња база америчке моћи је Источна Азија, и ту у је реч о односима са Јапаном и Јужном Корејом. Ове две земље имају жестоке разлике по питању Другог светског рата, и САД покушавају да изгладе разлике између ова два de facto савезника против Северне Кореје, који би у будућности лако могли да се преусмере и против Кине. Стратешка рањивост је у томе што је Јужна Кореја економски уско повезана са Кином, и Пекинг се са извесним успехом домогао лојалности Сеула у одређеном степену. Циљ Кине је да изолује Јапан од Североисточне Азије и обезбеди неутралну позицију Јужне Кореје у Новом хладном рату (у смислу да се та земља не претвори у антикинеску одскочну даску иако је окупирана са 28.000 америчких војника). Ако се то догоди, америчка стратешка парадигма у региону ће бити уништена.
Померајући зупчанике помало, САД покушавају да дају Јапану већу улогу у свом заокрету ка Азији тиме што ће се придружити Југоисточној Азији и кључним чланицама АСЕАН, односно TPP. Циљ је да се Јапан, раме уз раме са САД, опроба у „вођству“ и помогне у економском и војном окруживању Кине. Филипини су најважнија држава у том погледу, јер имају партнерство и са САД, и Јапаном, и Вијетнамом, и то значи да би могли да постану географски центар „коалиције за обуздавање Кине“. Ту би сви могли да сарађују. Уз све то, одлука Јапана да дозволи кретање војске ван граница државе може се тумачити као озбиљан корак у антикинеском подухвату Америке, Вијетнама и Јапана на Филипинима.
bzezinski001На крају, моји завршни закључци су да је америчка велига сратегија против Евроазије заправо окруживање Ирана, Кине и Русије, три најотпорније и најтврдоглавије велике силе које се противе светском поретку Вашингтона. Хибридни ратови се користе како би се асиметричним средствима лакше продрло до „срца“ (Хартленд) Евроазије, било то једним оштрим покушајем или ланцем дестабилизација („Евроазијског Балкана“, термина који је Бжежински осмислио), чиме би се на крају дошло до краја геополитичке дестинације. Терористичке групе, и оне конвенционалне, исламске, а и оне урбане и мање традиционалне, попут Евромајдана и Десног сектора, изникле су као америчка авангарда, због чега Русија, Кина и Иран стављају акценат на уништавање тероризма и борбу против информационих и организационих компоненти хибридног рата, као што је и финансирање невладиних организација новцем из иностранства, што бива први корак ка дестабилизацији.
Која је улога иузетног руског мислиоца Александра Дугина у формирању руске политике и политике БРИКС?
— Господин Дугин је створио неке заиста дубоке идеје, и видим да се многи стратези у Руској Федерацији њима користе. Тешко је пронаћи грешку у његовој геополитичкој теорији евроазијства, утолико пре што се тиме објашњавају контрастни императиви између руске и америчке велике стратегије на суперконтиненту. Наиме, када помислим на Дугина данас, прво се сетим његових предвиђања да ће Русија деловати на југу и спојити се са муслиманским светом, и то видимо у дипломатским напорима успостављања иранског нуклеарног споразума и тренутној антитерористичкој интервенцији у Сирији.
Што се тиче БРИКС, виде се примесе Дугиновог утицаја, али мислим да је за формирање те политике најзаслужнији бивши министар иностраних послова Јевгениј Примаков. Његова визија од краја 90-тих година да формира стратешки троугао између Кине, Русије и Индије створиле су евроазијску базу за БРИКС, која је на крају постала трансконтинентална (организација) припајањем Јужне Африке и Бразила. Заправо, израз РИК, као дела БРИКС, и његово само језгро постојали су и пре него што је Голдман Сакс сковао израз БРИК, који се више односио на привредну категорију земаља, и није имао никакав геополитички или стратешки значај, који му је на крају додао Примаков. Јер, кад говоримо о БРИКС, треба имати у виду да је Примаков желео да му да стратешки значај, који је тренутно много актуелнији у односу на економски, што, наравно, не значи да је економски сегмент овог партнерства мање битан.
Информације, генетика, и демографске бомбе су веома моћно оружје у данашњим ратовима. Који план је скован против Србије у мрачним одајама у смислу демографије? Да ли глобалисти узимају у обзир потенцијал радикалних исламиста како би успоставили Нови светски поредак?
— Одговарајући на ваше питање, ваља се сетити геополитичке поделе Централног Балкана на Републику Српску, Србију и Републику Македонију, и нагласити да је Србија смештена у средишту ове стратешке одреднице. САД настоје да успоставе трајну контролу над Србијом, баш као што је Аустроугарско царство то покушало век раније, али, као и тада, Срби су се опирали и земља никада није пала под такав вид контроле, за којим су непријатељи чезнули. Сада се у српском друштву води још један рат за независност, само људи још нису почели да га тако зову иако готово сваки грађанин осећа да се не што значајно дешава. У овом повратку историје Србија мора да се ослободи америчког неоколонијализма, а не Аустроугарског традиционалног колонијализма. Овај пут колонизаторе и њихове подржаваоце теже је распознати. Док је први рат вођен физичким отпором, овај други рат за независност може се водити неопипљивим начинима кроз културни, политички и идеолошки отпор, а да Срби не посегну за било каквом силом против својих окупатора. Све што треба да ураде јесте да прецизно одреде проблематичне утицаје над својом земљом, институцијама и друштвом, и да раде на њиховој замени родољубивом противтежом. Управо сам описао стратешку друштвено­политичку позадину свему што се дешава у српском друштву од булдожер обојене револуције против Слободана Милошевића. У протеклих 15 година њихова ЕУ пешадија није пожњела корист какве су предвидели у Србији, захваљујући отпору који им је храбро пружен. Зато је примењен план Б, који у основи значи да, ако САД не могу огољено да контролишу Централни Балкан, онда морају да наставе да га кидају, понављајући свирепе завади­па­владај ратове из 90­тих. Али овај пут то неће бити између завађених бивших република Југославије, већ између хришћанства и ислама. Имам моралну обавезу да на почетку предстојеће анализе обавестим сваког да је такав сукоб апсолутно против ширег интереса сваког житеља Балкана, били они Срби или Албанци, хришћани или муслимани, и да је по среди замка, чију израду у потпуности предводи Америка и у коју намамљује регион. Постојеће напетости злоупотребљавају се више него икад да би се створили услови у којима се обе стране осећају угрожено и коначно посежу за муњевитим ескалацијама насиља. „Избегличка криза“, у недостатку бољег израза, планирана је као крајњи катализатор интензивног регионалног рата у будућности. Саме „избеглице“ – од којих нису сви побегли пред тероризмом, већ су многи економски опортунисти чак из Сомалије и Авганистана, са несразмерним уделом младих војно способних мушкараца – или су избачене из својих земаља насилним последицама Јинон плана, или су намамљене у ЕУ Твитером у америчкој режији и другим друштвеним и медијским кампањама које се обраћају њиховом економском личном интересу, или се ради о комбинацији свих тих чинилаца, и треба их посматрати као несвесне пионе већег сукоба који САД кувају. Желим да подсетим свакога, без обзира на то шта ће се одиграти у будућности, насиље против група заснованих на идентитету другачијем од сопственог није решење за тензију коју стварају САД, управо да би запалиле велико "завади ­па ­владај" крвопролиће, које им је потребно да би након њега у потпуности институционализовале своју контролу над Балканом.
Шта САД спремају Србији?
— Пошто смо разјаснили овај веома важан концепт, допустите ми да детаљно наведем шта САД спремају Србији и остатку Централног Балкана. Вашингтон зна да Албанија самостално никад не може да порази Србију и Македонију, дакле не без скупе конвенционалне интервенције НАТО у корист агресије. Иако је то фактор кога се увек ваља прибојавати због НАТО чланства Тиране, такав исход није вероватан у садашњим приликама, и због геополитичких разлога (да се снаге не преусмере из источне Европе и других области), и из практичнијих разлога (енормних трошкова које би ово захтевало, уз стрепње у вези са успехом мисије, које се увлаче у кости). Зато нешто мора да се деси да би се војностратешка равнотежа померила у корист Албаније. Избегличка криза представља врхунско „решење“ у овом контексту. Морамо да се подсетимо да је криза изазвана не само због реализације циљева на Централном Балкану пошто је највећи циљ САД у овој „хуманитарној интервенцији“ (у смислу да је до сада готово милион људских бића „интервенисало“ на Балкану и у Европи) – слабљење ЕУ непрестаном демографском дисторзијом и повећањем НАТО војних буџета, али и дуготрајном подршком коју ова крупнија операција пружа у изазивању рата хришћана против муслимана, који САД желе као „додатну корист“ за Вашингтон. Овако замишљена избегличка криза може се посматрати као олакшавање инфилтрације потенцијалних бораца (несразмерни проценат војно способних мушкараца) у срце Централног Балкана и као нова Гладио операција дестабилизације. Кад се нова антисрпска ограда Хрватске доврши, ланац дестабилизације Македоније, Србије, Републике Српске избеглицама биће окончан. Људи ће морати да „скрећу“ ка Босни на путу ка Европи, што је последњи корак плана дестабилизације свих држава Централног Балкана. Треба се присетити да је приличан број ових „омладинаца“ раније ратовао у терористичким групама, као што су ISIS и Ал Нусра, и да су побегли из Сирије због напредовања сиријско­арапске војске у том тренутку (кривци се боје да одговарају пред законом). Они, дакле, већ поседују борбено искуство које може бити „реактивирано“ оног трена када се поново домогну пушке. Други немају такву позадину, али су ипак подложни милитантним сугестијама ако се осећају сатеранима уза зид или „нападнутим“.
nulandvucicШта ако се велики број миграната заглави на Балкану?
— У случају да ЕУ потпуно зазида Балкан, што пре изгледа да је пре питање „када“ него „ако“, десетине хиљада незадовољника наћи ће се заглављени у земљи у којој никад нису желели да остану и усред друштва које их не жели, али је принуђено да их збрине. Гледајући на недавне скандале у Словенији као на показатељ вероватног исхода када се мигранти узнемире због својих услова живота, они могу да спале своја насеља као што су то учинили у Брежицама, али, и горе од тога, могу за то да окриве Србе, нарочито ако се ово деси у зиму и уз међународне фанфаре. Да ли ће или неће мигранти да отпочну сезону спаљивања, остаје проблем то што ће бити дубоко незадовољни тиме што су принуђени да живе у Србији, и то не због српског народа или друштва, већ због погрешних очекивања већине њих који су претпоставили да могу да наметну своју културу, религију и језик житељима државе у којој су се затекли, уместо да се асимилују и интегришу (по дефиницији „мултикултурализма“). Са таквом тензијом међу мигрантима, потребно је само неколико терориста (можда ће оживети или клонирати ОВК) да им да у оружје и експлозив, и одједном ће се појавити хиљаде смртоносних побуњеника који кидају Србију. Имајте на уму да ће до тог времена избегличка криза у истој мери већ прогутати Републику Српску, тако да исти ризик преовлађује и тамо. У ствари, постоји други могући сценарио нарочите дестабилизације Републике Српске, а то је да Сарајево одлучи да пошаље војску да чува границу Републике Српске са Хрватском и/или Србијом (на почетку као улизивање ЕУ спречавањем миграната да прелазе границу, а касније да би их све држали заглављене у Србији). Ако направе овај корак, то ће одмах изазвати негативан одговор Бањалуке, која већ сумња да федералне власти траже изговор да окупирају Републику Српску и наметну ревизију Дејтонског споразума. Реакција Републике Српске биће представљена на западним мејнстрим медијима као „непријатељска“, „агресивна“ и као покушај „ревизије“ Дејтонског споразума иако то Сарајево чини, а не Бања Лука. Последица може бити узаврела уставна криза, која може да обнови грађански рат у тој земљи, па чак и да прогута Србију, а да се делимично води и терористима у позадини – наоружаним „избеглицама“.
У Црној Гори трају протести опозиције. Како се исход тих протеста може одразити на планове САД у овом региону?
— Да поменемо на крају структуру ширег регионалног рата по плану САД, дакле њиховог заузимања значајних геостратешких положаја. Институционално, Црна Гора би требало да буде део „Западног Балкана“. У НАТО и ЕУ­домининтни део Балкана спадају Словенија, Хрватска, Босна, без Републике Српске, Црна Гора, окупирана Покрајина Косово, и Албанија. Али са тренутним протестним покретом против НАТО и Ђукановића, све је могуће. Запад је прво силно желео да одвоји Црну Гору од Србије у војном и друштвеном смислу (пошто су успели то политички изгледа баш као што сада покушавају да учине са Украјином и Русијом). Али, ако се Црна Гора одупре и НАТО план пропадне или се одложи на неодређено, док га нова влада не одбаци, онда би се концепт Централног Балкана проширио на Црну Гору, поделивши тако Западни Балкан и отварајући нови стратешки простор за отпор, који би опет био противтежа Албанији и ослабио би њен положај ако се одлучи за агресију. Сажимајући све што сам нашироко описао, општа идеја јесте то да САД спремају нови регионални рат на Балкану, опсежног изгледа, као да је посреди сукоб хришћанства и ислама. Сва сврха тога је да се дубље подели регион како би потом њиме лакше могло да се влада. Република Српска, Србија и Македонија мораће да се бране на свакој од својих западних граница од агресије из Босне (Сарајева) и Албаније, која подржава ОВК терористе и наоружава незадовољне избеглице заглављене у унутрашњости Србије и Македоније. САД желе да виде Републику Српску избрисану са карте, Србију тотално обогаљену, и Македонију која или губи део своје територије, који се припаја „Великој Албанији“ по косовском сценарију, или функционише као федерализована и неделотворна држава, на коју у потпуности може да се утиче мањим географским делом „Велике Албаније“ унутар њених граница.
Босна (Сарајево), Албанија и њихови симпатизери у Републици Српској, Србији и Македонији испали би будале ако би кренули с тим, зато што САД и њихови савезници користе превентивне претње терористима унутар њихових граница како би их одржали у војној приправности и диктирали њиховим владама шта да чине. Уосталом, прави тероризам који би се усадио у структуре вишеетничке земље би од ње направио пропалу државу, довољно пропалу да се Вашингтон тамо не мора враћати како би Балкан држао подељеним. То би заправо био зачарани круг, процес који се креће сам од себе, који би у себе увукао све земље. Кад ЕУ сазида зид ка Балкану, Запад ће залећи и гледати међусобно насиље са даљине, и иронично прибегавати смртоносним акцијама не би ли одбио праве избеглице овог будућег сукоба.
Како коментаришете посету генералног секретара УН Бан Кимуна Израелу и његов сусрет са Бенјамином Нетанјахуом. Да ли овај састанак иде у прилог стварању Великог Израела?
— Не знам о чему су тачно разговарали, али свакако могу да коментаришем идеју Великог Израела. Она је заправо прави разлог избегличке кризе. Ја имам нетрадиционално разумевање овога, које се коси са конвенционалним страховима буквалног ширења граница Израела. Дакле, моја постмодерна интерпретације се поистовећује са ђаволским троуглом Јиноновог, Бајденовог и плана „крвавих граница“ Ралфа Питерса, чиме се стварају услови за стварање „Великог Израела“ без икакве потребе за формалним ширењем граница.
izraelgazaОно што хоћу да кажем је да се сваки од ова три плана бави слабљењем и поделама арапских земаља на Блиском истоку, што потпуно испуњава израелске интересе. Никад више не желе да се сретну са коалицијом арапских земаља, и зато ће радије подстаћи ратове између и унутар ових држава. САД су спровеле „обојене револуције“ Арапског пролећа због два разлога: први је да се збаце непријатељске владе попут оних у Либији и Сирији, а други да се спроведе транзиција врха власти у савезничким земљама попут Египта и Јемена. У оба случаја је крајњи циљ био да се створи транснационално Муслиманско братство, које би дошло на власт ових земаља и које би, према надама Вашингтона, створило геополитички блок који би се супротставио Ирану, чиме би се опет сачувале заливске монархије, поготово Саудијска Арабија, од даљих дубљих подела између Муслиманског братства и аутократског монархизма.
Неки би се питали какве би Израел имао користи да се нађе окружен државама Муслиманског братства у Египту, Сирији, а онда би неизбежно било да се то деси и у Либану иако тамо блок братства не би био јединствен. Чињеница је да би те земље биле обузете међународним сукобима, унутрашњим дестабилизацијама, и биле би много више подељене него уједињене. За то време би САД водиле њихове војске на Иран. Још једном, Јинонови, Бајденови, и Питерсови планови су на снази, Израел је изузет из стратешке државне фрагментација, и безбедан је као и увек.
Штавише, Израел дебело профитира од сукоба у арапским земљама, што би и од ЕУ могло да направи нови балкански хаос. У оба случаја би били херметички заштићени од крвопролића у суседном дворишту, и стратешки би интервенисали само онда кад би били принуђени (и то врло ограничено, рецимо, појединачним ваздушним ударом) како би се одржао баланс моћи. Ни Израел ни ЕУ нису расположени да за било који сценарио троше још више новца за огромне инвазије, већ ће радије сести и гледати комшије како се убијају. Ипак, Балкан би много више утицао на ЕУ него на Израел, јер би огроман простор који су хтели да инкорпорирају у себе био уништен. За разлику од Брисела, Тел Авив тренутно не разматра могућност интеграције суседних арапских делова, него управља из сенке где САД, Турска и Саудијска Арабија контролишу регион у његово име, што је, морамо имати на уму, и створило хаотичне услове за избегличку кризу.
Да ли ће Русија помоћи Србији и да ли би Русија помогла Србији, имајући у виду чињеницу да је Србија успоставила квислиншки систем и њему одговарујћи режим?
— Моје мишљење је да ће Русија увек бити ту за Србију и да ће наставити да је помаже војно, дипломатски и културно, али је на Србији да преузме иницијативу у јачању такве сарадње. Русија не жели да се намеће и форсира Србију ако садашња влада кокетира и одржава баланс између Истока и Запада (без обзира на то колико је ова политика неодржива у садашњој форми). Привилегија је Београда, а не Москве, да мења односе набоље, али би требало знати да ће Москва поштовати било коју одлуку Србије из поштовања према њеном националном суверенитету.
Што се тиче грађанског фронта, без обзира на то за шта се Београд одлучи, јасно је да Срби и Руси имају природну, искрену и духовну повезаност пошто су прошли кроз слична искуства у историји. Штавише, лингвистичке, верске и етничке сличности између Београда и Москве су јаче него на релацији Београд-Брисел, што демонстрира дубину односа. Увек ће бити међусобног интересовања за културу оног другог, а присуство пријатељски настројених интересних група у обе земље ће од обеју влада желети да виде јачање односа на нивоу који је то заслужен.
Ово је веома актуелна тема у садашњем политичком окружењу, јер у Србији постоји много група које би желеле да се њихова влада приближи Русији, без обзира на став ЕУ. То су прагматични грађани отвореног ума, мотивисани патриотизмом и искрени у жељи да виде напредак својих земаља на светској позорници. И изгледа да се то већ види, јер је премијер Вучић исказао интересовање за свеобухватном сарадњом са Русијом. Како ЕУ и САД жестоко покушавају да саботирају Србију, добро је видети да влада подлеже притиску народа и исказује свест о геополитичкој реалности, што доводи до крајњег схватања да се једина сила која је пријатељ Србије налази на истоку. Али да ли ће предузети нешто поводом тога?
На крају бих желео да се захвалим Геополитици на феноменалној прилици да поделим са вама мој поглед на ове битне теме, али сам још захвалнији мојим читаоцима што су били заинтересовани да прочитају мој интервју. Будући да сте стигли довде, исказали сте искрену жељу да чујете једну неконвенционалну анализу о свету уопште, а потово о Балкану, и сада је одговорност у вашим рукама, да информишете своје сународнике о ономе што се научили и помогнете им у схватању оно шта се заправо догађа.
vucicputinЗапамтите да је у интересу велике америчке стратегије да види обнову етничких и верских конфликта и да избеглице, упркос својим провокативним делима, гледају као на пионе у великој геополитичкој игри.
Мир се мора очувати на Балкану без обзира на све, а регионални рат не сме избити због америчких манипулација и провокатора са обе стране. Хибридни ратови успевају у срединама где је становништво несвесно свог постојања и циљева. Подизањем свести о крвавом хаосу који САД желе да створе на овом простору, даће Бог да ће се сви вратити корак уназад, схватити колики су заправо улози у свему овоме и затим удружити у градњи алтернативне и мирне будућности.
Хвала вам још једном, чувајте се, и Бог вас благословио.
Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

Геополитика/The Saker

Хвала вам још једном, чувајте се, и Бог вас благословио.
Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ
Геополитика/The Saker
———————-
7. 11. 2015. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић